"Sjedinjene Američke Države nisu odgovorne za ono što se desilo u Libiji, niti su odgovorne za ono što se danas dešava u Iraku," izjavio je državni sekretar Džon Keri na konferenciji za novinare održanoj u Kairu tokom njegove nedavne turneje po Bliskom Istoku.

Dok je davao tu izjavu, Islamska Država Iraka i Sirije (ISIS) i sve veći broj sunitskih pobunjenika jačali su svoje položaje na zapadu i severu Iraka, sve do granice sa Sirijom i Jordanom. Borbe su raselile više od milion Iračana, dok je na hiljade ljudi izgubilo živote u sve žešćim sektaškim pokoljima.

Libija je u stanju potpunog kolapsa, uz stalne borbe koje se vode između zaraćenih naoružanih formacija, vladom koja postoji samo na papiru, proizvodnjom nafte koja je opala za najmanje 80 odsto i više od million raseljenih koji su bili primorani da bježe od nasilja. Na hiljade ljudi se nalazi u mnogobrojnim zatvorima pod komandom oružanih grupa koje praktikuju sistematsko mučenje.

Kerijeva izjava je samo ozvaničila poruku koju stalno ponavljaju politički establišment i mediji od kada se situacija u Iraku pretvorila u potpuni debakl: “Sjedinjene Američke Države ne snose nikakvu odgovornost.”

Tipičan je komentar kolumniste Njujork Tajmsa Nikolas Kristofa, imperialiste "ljudskih prava" koji glasno zagovarao američku invaziju Iraka 2003. On je nedavno napisao: "Debakl u Iraku nije krivica predsednika Obame. To nije krivica ni Republikanca... najvećim dijelom, krivica je na iračkom premijeru Nuri Kamal al-Malikiju. "

Maliki, marioneta koju je američka okupacija i dovela i održavala na vlasti, sada je tobože glavni krivac.

Tomas Fridman, još jedan kolumnista koji pise o međunarodnim odnosima za Njujork Tajms, nedavno je napisao da je Maliki “piroman”, koji je, “istog momenta kada je Amerika napustila Irak”, namerno izazvao haos u zemlji. Ovo je isti Fridman koji je 2003. godine rekao da su SAD izvršile invaziju na Irak “zato što nam se moglo”, koji je s ponosom govorio o akcijama američkih vojnika koji su išli od kuće do kuće i naređivali Iračanima da “sisaju”, i koji je izjavio da ne vidi “nikakvih problema u ratu za naftu.”

Hor izjava koje insistiraju da SAD ne snose nikakvu odgovornost za produbljivanje tragedije nanete narodu Iraka i Libije najviše podsećaju na nacističke ratne zločince u Nirnbergu, od Hermana Geringa pa nadalje, koji su se, jedan po jedan, dizali sa klupe i izjašnjavali: "nisam kriv."

Koji su to zločini za koje Keri i mnogi drugi u vladajućem režimu insistiraju da Vašington ne snosi nikakvu odgovornost?

Opis koji su sami koristili za svoje vojne akcije u to vreme bio je “šok i strahopoštovanje,” puštanje ogromne destruktivne sile na društvo već razoreno posledicama desetogodišnjih sadističkih američkih sankcija. Ubistva stotine hiljada i pretvaranja više miliona u izbeglice, rat i okupacija uništili su sve institucije iračkog društva, dok je Vašington namerno podsticao sektaške podele kako bi oslabio irački nacionalizam. Svrgnuti vladar zemlje, Sadam Husein, je pogubljen posle prekog suda.

Sve ovo je pravdano upozorenjima o neposrednoj opasnosti od “oružja za masovno uništenje” i veza između Bagdada i Al Kaide. Sada je svima poznato da su to sve bile laži.

Oružje za masovno uništenje nije postojalo i nije bilo Al Kaide u Iraku sve dok američki imperijalizam nije svgnuo vladu i pocepao društveno tkivo te zemlje na komade. U stvari, Al Kaide uopšte nije ni bilo pre nego što je Vašington počeo podsticati krvavi rat desničarskih islamista u Avganistanu 1980-ih.

U Libiji i sada u Siriji, Obamina administracija je odustala od izgovora “rat protiv terorizma” i zamenila ga jednako ciničnim i lažnim opravdanjem za svrgavanje režima: “ljudska prava.” U Libiji, SAD i NATO su teško bombardovali zemlju sve dok su organizovali i naoružavali islamske militante u sektaškom ratu koji je uništio sve postojeće političke i društvene strukture. Kao u Iraku, Obamina administracija je okončala rat brutalnim ubistvom sekularnog vođe Moamera Gadafija.

Vašington sprovodi sličan rat za promenu režima u Siriji, podržava sunitskih islamističkih i sektaških militanata na čelu sa ISIS-om, istom formacijom koja je zauzela veći deo Iraka. SAD se nadaju da će ovaj rat završiti sa ubistvom trećeg sekularnog arapskog šefa države, Bašar al-Asada.

Samo prošle nedelje, Obama je predložio da se dostavi 500 miliona dolara u oružju sirijskim “pobunjenicima” -- oružje koje će, kao što svi znaju, završiti u rukama ISIS-a, kojeg SAD navodno pokušavaju da pobede u Iraku.

Kako kontradikcije i obmane Vašingtona postaju sve očiglednije, američki zvaničnici se ponašaju kao da američki narod neće primetiti ništa od toga, ili da ce poverovati svim lažima. Ili možda neće videti da se 500 miliona dolara može odmah odvojiti za kriminalni rat dok se radnicima govori da “novca nema” za zdravstveno osiguranje, obrazovanje, stanove ili zapošljavanje.

Uništavanje na Bliskom Istoku iza kojeg stoje američki oligarsi, sa svim svojim užasnim ljudskim posledicama, je spoljna manifestacija njihove destruktivne uloge i unutar samih SAD-a; razbili su proizvodnu bazu zemlje, pretvorili ekonomiju u kazino za kockanje finansijskih parazita, uništili posao i životni standard miliona ljudi. Bez rešenja za sve veću krizu u svojoj zemlji, okreću se nasilju u drugim zemljama i tim putem samo još više komplikuju katastrofe koje su kreirali u inostranstvu.

Uzvici “nismo odgovorni” i “nismo krivi” koje izgovaraju Keri, Kristof, Fridman i drugi advokati i apologeti američke vojne agresije su uvredljivi. Američki imperijalizam je odgovoran za stravične zločine protiv čovečnosti.

Ipak, još uvek niko nije pozvan na odgovornost. Ni oni u Vašingtonu: Buš, Čejni, Ramsfeld, Rajs, Pauel, itd.—glavni kreatori agresije; ni oni u sadašnjoj administraciji, od Obame naniže, koji su kovali zavere kako bi zaštitili svoje prethodnike i nastavili sa sa istom predatorskom politikom; niti iko od vojnih starešina koji su sprovodili rat, niko od privatnih kontraktora koji su se obogatili od rata, niko od lažljivih medija koji su pomogli da se rat natovari građanima Amerike; niko od akademskih kukavica i konformista koji su pravdali i podržavali rat.

Zajedno, oni su odgovorni za katastrofe nanete narodima Iraka, Libije i Sirije.