Godišnjica “dana D”: Obeležavaju drugi svetski rat pripremajući se za treći

2 July yyyy

Retki će ostati ne potreseni scenama koje smo mogli da vidimo u petak na plažama Normandije, kada su veterani stari 90-ak godina odavali poštu (nekima će to biti poslednji put) krvoproliću dana D kad su skoro 20,000 trupa saveznika i Nemaca izgubili živote. Oni veterani koji su prisustvovali obeležavanju sedamdesetogodišnjice su među srećnicima koji su preživeli taj dan 1944. Oni celi život nose ožiljke od užasnih iskustava iz mladosti i progone ih sećanja na one koji su poginuli.

Prisustvo ove nestajuće grupice preživelih iz drugog svetskog rata, najvećeg masovnog istrebljenja u istoriji, samo istič beskrajno licemerje zvaniče ceremonije u kojoj je predsednik Barak Obama predstavljao glavnu ličost.

Ceremonija obeležavanja sedamdesetogodišnjice iskrcavanja na plaže Normandije obilovala je istorijskom ironijom. Uoč ceremonije koja navodno obeležava konaču pobedu nad fašizmom, američi predsednik je obilazio Evropu da skupi podršku ukrajinskom režimu, koji je došao na vlast pučm predvođenim od neo-nacista, a uz američu pomoć. Te iste ultra-desničrske snage, uz podršku Vašingtona, vrše ratne zločne nad narodom istoče Ukrajine.

Glavni neprijatelji Amerike i njenih saveznika za vreme drugog svetskog rata (Nemača i Japan) su danas podsticani od strane administracije u Vašingtonu da se remilitarizuju, kako bi pomogli američom imperijalizmu u opkoljavanju Rusije i Kine. I u Nemačoj a i u Japanu, istoričri prepravljaju opis drugog svetskog rata, da bi opravdali zločne koje su počnili nemači i japanski imperijalizam.

Obamin govor na Omaha plaži je bio tipičn za njega, ispunjen praznom retorikom, istorijskim referencama izvučnim iz kontesta i ličim anegdotama koje su zvučle i ugnjetavajuće i neiskreno.

Obama nije imao skoro ništa da kaže o uzrocima zbog kojih su tolike žrtve pale pre 70 godina, osim što je u par navrata pomenuo “nacističo oružje” i “Hitlerov zid”. Iz svog uprošćenog istorijskog izlaganja Obama je namerno isključo bilo kakav pomen Sovjetskog Saveza, koji je naneo strateški važan poraz Vermahtu kod Staljingrada i pre invazije na Normandiju. Crvena armija je ta koja je nanela 80 procenata štete nemačim snagama, dok je sovjetski narod pretrpeo 26 miliona stradalih.

Verovatno najbizarniji deo Obaminog govora je bio pokušaj da izjednač rat koji su vodili stari veterani okupljeni u Normandiji, sa ratovima koje američa vojska vodi nakon 11. septembra u Afganistanu i Iraku. On predviđa „da će se nadolazeće generacije... skupljati na sličim mestima da im odaju poštu i da kažu da na tim mestima počvaju generacije muškarca i žena koji su još jednom dokazali da su Sjedinjene Američe Države bile i ostale najveći borac za slobodu koga je svet ikada video”.

Kakvu to „slobodu“ je Amerika donela u ratovima u kojima je poginulo preko milion Iračna i Afganistanaca? I na kojim će se to mestima okupljati buduće generacije da obeleže ove ratove; Faludža, Abu Graib, Hadita, zatvor Bagram ili na mestima nebrojenih udara bespilotnih letelica, bombardovanja i noćnih napada na civilno stanovništvo?

Obamin govor i evropska turneja su zasenjeni skandalom koji potpiruju desničri u američim medijima oko izbavljanja narednika Bova Bergdala. Bergdal je po svoj prilici odustao od ratovanja u Afganistanu nakon što je ostavio poruku “da mu je žao zbog svega ovde” i opisao SAD trupe kao „vojsku lažova, izdajica, budala i nasilnika”.

U drugom svetskom ratu, američa vladajuća klasa je u velikoj meri uspela da sakrije sopstveni militarizam i globalne apetite iza šireg demokratskog apela, prvenstveno zahvaljujući intenzivnom neprijateljstvu radnih ljudi u SAD-u i ostatku sveta prema Hitlerovom fašizmu. Danas oni ne mogu verodostojno uputiti sličn apel. Američi establišment je suočn sa stanovništvom koje se u velikoj meri slaže sa izjavama i osećanjima koje je izneo narednik Bergdal i protivi se stranim vojnim intervencijama.

Ipak, drugi svetski rat nije bio rat za demokratiju ili krstaški pohod protiv fašizma, ništa više nego što je prvi svetski rat bio „rat za okončnje svih ratova”, ili, što se toga tič, invazija na Irak borba protiv terorizma. U periodu koji je predhodio drugom svetskom ratu, glavni kapitalističi interesi u zapadnoj Evropi i Americi su hvalili Hitlera i Musolinija, smatrajući njihove fašističe diktature bedemima protiv socijalističe revolucije.

Na kraju krajeva, to je bio imperijalističi rat sukobljenih velikih kapitalističih sila za ponovnu preraspodelu svetskih tržišta i resursa, u interesu profita finansijskih i proizvodnih konglomerata.

1934-te, analizirajući nadolazeće kontradikcije koje će, osim u slučju širenja socijalističe revolucije, neminovno dovesti do još jednog svetskog rata, Lav Trocki je rekao: “SAD kapitalizam se suočva sa istim problemima koji su svojevremeno gurnuli Nemaču u rat 1914. Svet je podeljen? Mora se ponovo raspodeliti. Za Nemaču se postavljalo pitanje “reorganizacije Evrope”. Sjedinjene Države moraju da “organizuju” ceo svet. Istorija gura čvečnstvo da se suoč licem u lice sa vulkanskom erupcijom američog imperijalizma”.

Gotovo proroči karakter ovih reč postaje jasniji iz dana u dan. I dok je SAD imperijalizam uspeo da reorganizuje kapitalistički svet nakon drugog svetskog rata na osnovu sopstvene ekonomske snage, danas pogođen krizom pribegava vojnim sredstvima da bi pokušao prevazići gubitak ekonomske moći.

U svom govoru Obama je pohvalio okupljene veterane zato što su “ratovali, da bi mi znali za mir” i zazvao božiji blagoslov za sadašnje američe vojnike “koji danas služe miru i bezbednosti našeg sveta”.

Na stranu sve prič o “miru” na ovoj komemoraciji drugog svetskog rata, očgledno je da se SAD imperijalizam i Obamina administracija uveliko pripremaju za treći svetski rat.

Sa azijsko-pacifičim „zaokretom“ namerno provociraju Kinu, istovremeno huškajući Japan, Filipine i druge zemlje u regionu, kako bi stvorili uslove za vojno sučljavanje.

Sa svojom kampanjom za promenu režima u Ukrajini, direktno suočvaju Rusiju sa egzistencijalnom pretnjom izbijanja NATO-a na njene granice.

U konačici, njihov cilj je onesposobljavanje Rusije i Kine da prete američoj hegemoniji, kako na regionalnom tako i na međunarodnom planu, i da snizi obe zemlje na status polu kolonija. U ostvarivanju ovog bezobzirnog strateškog cilja, Amerika rizikuje da prouzrokuje nuklearni treći svetski rat.

Obamin čtvorodnevni obilazak Evrope se pretvorio u omanji debakl, otkrivajući sve veću otvorenu nespremnost Evropskih sila, naročto Francuske i Nemače, da stopostotno podržavaju eskalaciju sukoba sa Rusijom.

Ovakav stav može da se vidi u kolumni objavljenoj u uticajnim nemačim novinama Die Zeit pod naslovom “Evropa mora da reorganizuje svoje odnose sa Amerikom”. Članak upozorava da “ni SAD politika prema Ukrajini i Rusiji ni celokupna američa strategija kao takva nisu u Evropskom interesu”.

Članak nastavlja govoreći da agresija iz Vašingtona udara temelje osovini Kina-Rusija-Iran “što bi prisililo zapad na još agresivniju spoljnu politiku [tj.rat] radi obezbeđivanja pristupa nestajućim sirovinama kao što je nafta”. Protiveći se ovome, komentar insistira da nemači nezavisni interesi leže “u očvanju i produbljavanju Evropskih odnosa sa Rusijom”, istovremeno težeći sličim vezama sa Iranom.

Pretnja novog svetskog rata leži ne samo u konfrontacijama koje američi imperijalizam podstič sa Rusijom i Kinom, već takođe i u sukobljenim imperijalističim interesima Evrope i Amerike, koji pod pritiskom ekonomske i finansijske krize prete da se pretvore u žestoki sukob tipa svako protiv svakog.

Još jednom, po treći put u poslednjih 100 godina, čvečnstvo se suočva sa pretnjom globalnog imperijalističog sukoba, i to daleko strašnijeg od onih koji su počli 1914. i 1939., tj. suočva se sa izborom između socijalizma ili varvarstva.

Nema načna da se zaustavi novi imperijalističi rat osim međunarodnom socijalističom revolucijom. Odlučjući zadatak u pri tome je uspostavljanje novog revolucionarnog vođstva radniče klase jačnjem Međunarodnog komiteta Četvrte Internacionale.

7. jun 2014

Bill Van Auken